ПОЕЗИЈА ПРЕ СВЕГА
Поштовани посетиоци форума ПОЕЗИЈА ПРЕ СВЕГА, слободно се укључите и објавите песме разних песника или сопствену поезију.

Упозоравамо да ће све злонамерне, псовачке и на било који начин непристојне и поруке увредљивог садржаја бити обрисане.

Уредништво форума.

ПОЕЗИЈА ПРЕ СВЕГА

Поезија као начин живота. Поезија као храна за душу. Поезија и само поезија. Поезија свих песника света. Поезија коју ви пишете.
 
PrijemKalendarČesto Postavljana PitanjaTražiLista članovaKorisničke grupeRegistruj sePristupi
Traži
 
 

Rezultati od :
 
Rechercher Napredna potraga
Ključne reči
Zadnje teme
» Споменка Денда Хамовић
Pon 25 Apr 2016 - 19:50 od VeraNada

» Рајица Марковић
Sre 20 Jan 2016 - 23:07 od Рајица Марковић

» Јелена Глишић
Sub 25 Apr 2015 - 23:48 od poetry

» Јелена Глишић
Sub 25 Apr 2015 - 23:31 od Jelena

» Владимир Златић
Sre 22 Apr 2015 - 22:55 od poetry

» Драгутин Тадијановић
Sre 22 Apr 2015 - 13:14 od poetry

» Божидар Шкобић
Uto 21 Apr 2015 - 23:01 od Ugi

» Крстивоје Илић
Uto 14 Apr 2015 - 17:35 od poetry

» Број 11 у ПДФ
Pon 17 Nov 2014 - 17:27 od poetry

Decembar 2017
PonUtoSreČetPetSubNed
    123
45678910
11121314151617
18192021222324
25262728293031
KalendarKalendar
Affiliates
free forum


Delite | 
 

 Милан Ракић

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
Cica Lisica

avatar

Broj poruka : 53
Datum upisa : 12.03.2013
Godina : 40

PočaljiNaslov: Милан Ракић   Sub 30 Mar 2013 - 21:19

ПЕСНИКУ

Господ ти је дао свету искру. Кресни,
И обасјај таму где песници живе,
Мајушности своје нека буду свесни.

Сруши, ко од шале, њихове олтаре
И идоле многе којима се диве!
Разбиј предрасуде и калупе старе!

О размахни руком крепком, нек се крха
Стара трошна зграда од дна па до врха!
Гони бедну браћу ко бура матрозе!

Нек застрепе, бедни! Нек у смртном страху,
Крстећи се, чују твоју песму плаху
Где грми крај њине сликоване прозе!

Милан Ракић
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Cica Lisica

avatar

Broj poruka : 53
Datum upisa : 12.03.2013
Godina : 40

PočaljiNaslov: Re: Милан Ракић   Sub 30 Mar 2013 - 21:22

ПОНОСНА ПЕСМА

Безбројне су очи по твом стасу пале
Ко уморна јата на поморску лађу,
И, све очаране, за тренутак стале
Да на теби одмор и лепоту нађу.

Безбројна су уста рекла да те љубе,
И умукла затим, да никада више
Не прозборе речи ни нежне ни грубе,
Јер теби речена реч — све друге брише!

Безбројни јауци прате твоје стопе
Кад ти, ко божанство страшно, сиђеш к нама,
И безбројне страсти запламте ко слама,
И безбројна срца црном крвљу лопе...

И нико, и никад, не дотаче вреле
Усне твоје, нити реч ти нежну зачу.
Само, ко две сестре у безгласном плачу,
Две су душе наше у милошти среле.

И ја сам господар твој и твога тела,
Ко деспоти стари владам тобом сада,
Сам напајам уста са свих твојих врела
И сва нежност твоја само на ме пада.

О када је тако стари Усуд хтео,
Да ја изабраник будем, ја једини,
И да, увек уз њу, век проведем цео
Очаран, и бачен у чаробне чини.

Подигнућу главу своју поносито,
И као мујезин с танког минарета,
док пода мном шушти непрегледно жито,
И на месечини плави кукољ цвета,

Узвикнућу громко кроз пределе неме,
Да обузме сваког неверника страва:
''Јест, само је она лепотица права,
А ја њезин пророк за вечито време!''


Милан Ракић
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Cica Lisica

avatar

Broj poruka : 53
Datum upisa : 12.03.2013
Godina : 40

PočaljiNaslov: Re: Милан Ракић   Sub 30 Mar 2013 - 21:24

ОЧАЈНА ПЕСМА

Упиј се у мене загрљајем једним,
Ко грозница тајна струји мојом крви,
Крепко стегни моје тело, нек се смрви,
И дај ми пољупце за којима жедним.

Као Хермес стари и с њим Афродита.
Стопи се у мени страшћу твојом целом,
Да сав изнемогнем под витким ти телом,
И да душа моја најзад буде сита...

— Кад помислим, драга, да ће доћи време
Кад за мене неће постојати жена,
Кад ће чула моја редом да занеме,
И страсти да прођу као дим и пена,

А да ће, још увек, покрај мене свуда
Бити месечине под којом се жуди,
И младих срдаца што стварају чуда,
И жена што воле, и вољених људи,

Вриснуо бих, драга, рикнуо бих тада
Као бик погођен зрном посред чела
Што у напорима узалудним пада
Док из њега бије крв црна и врела...

Упиј се у мени загрљајем једним,
Ко грозница тајна струји мојом крви,
Крепко стегни моје тело, нек се смрви,
И дај ми пољупце за којима жедним...


Милан Ракић
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Cica Lisica

avatar

Broj poruka : 53
Datum upisa : 12.03.2013
Godina : 40

PočaljiNaslov: Re: Милан Ракић   Sub 30 Mar 2013 - 21:26

ДОЛАП

Ја знам један долап. Црн, гломазан, труо,
Стоји као спомен из прастарих дана.
Његову сам шкрипу као дете чуо.
Стара груба справа давно ми је знана.

Један мали вранац окреће га тромо,
Малаксао давно од тешкога труда.
Вуче бедно кљусе сипљиво и ромо,
Бич га бије, улар стеже, жуљи руда.

Вранче, ти си био пун снаге и воље,
И долап си стари окретао живо.
Тешила те нада да ће бити боље;
Млад и снажан, ти си слатке снове снив̓о.

Ал је прешло време преко твоје главе,
Изнемогло тело, малаксале моћи;
Познао си живот и невоље праве,
И јулијске жеге и студене ноћи.

О, како те жалим! — гле, сузе ме гуше, —
Оличена судбо свих живота редом,
Тебе, браћу људе и све живе душе,
Једнаке пред општом неминовном бедом.

Подне. Ти би воде. Ко ће ти је дати?
Ту крај твојих ногу жуборећи тече.
Али бич фијукне... Напред, немој стати,
Док не падне најзад судбоносно вече.

Подне, ти си гладан. Ти би траве хтео;
Свуда око тебе буја трава густа,
И мирисе њене ћув доноси врео.
Али бич фијукне. Збогом, надо пуста!

Ти си, као и ја, од младости ране
Осетио општу судбу што нас гази,
И гладан и жедан проводио дане
Све у истом кругу, све на истој стази.

Ти си, као и ја, на јулијској жези,
Док жубори вода крај тебе у виру,
Сањао о срећи, награди, и нези,
Сањао о добром, заслуженом миру.

О, ко змија лута кошуљицу своју,
Оставити беду, несрећу и злобу,
И ударце бича стечене у зноју,
И свемоћну подлост и општу гнусобу.

Пусти снове! Напред, вранче, немој стати,
Не мириши траву, не осећај вир;
Награду за труде небо ће ти дати:
Мрачну, добру раку, и вечити мир!


Милан Ракић
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Cica Lisica

avatar

Broj poruka : 53
Datum upisa : 12.03.2013
Godina : 40

PočaljiNaslov: Re: Милан Ракић   Sub 30 Mar 2013 - 21:30

ОРХИДЕЈА


Кад сам те вид'о крај мирисних леја,
У парку, уз песму сакривених гнезда,
С витицама густим, с велом, и, ко звезда,
На белом шеширу црна орхидеја,

Тајанствени сутон, пун љубави страсне,
Шаптао је чежњу кроз мирисне гране,
Док последња румен на западу гасне,
И мир, мир свечани пада на све стране.

Ја за тобом иђах, и у једном маху,
Слушајући тице и таласе речне,
Ја осетих силно, у побожну страху,
Да је најзад дош̓о час љубави вечне,

Час љубави праве, жељене и чедне,
И све што у души мојој беше часно,
И добро, и нежно, испод коре ледне
Прену се и живну и закликта гласно.

Али ти не рекох ни ''силно те љубим'',
Нити ''душо'', нити ''очи моје сјајне'',
Нити празном речју и покретом грубим
Збрисах дражи неказане тајне.

Јер, ко снежна лава, у истоме часу
Сурваше се на ме бол, туга, и страва,
Тајна страва која у тренутку засу
Клице нове наде и живота права.

И у чудном страху ја се питах тада,
Какво судба опрема испаштање веће,
И колико треба невоље и јада
Да окајем овај час ненадне среће!

И не видех ништа. Ни далеке горе
Забрађене танким велом магле плаве,
Ни ритове многе што спокојно горе
Крај обала мирних непомичне Саве.

Ти прође. — Уз песму сакривених гнезда,
И тајанствен шумор жбунова и леја,
Предзнак дуге беде, као кобна звезда
Дизала се злобна, црна орхидеја.


Милан Ракић
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Милан Ракић   

Nazad na vrh Ići dole
 
Милан Ракић
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
ПОЕЗИЈА ПРЕ СВЕГА :: Друштво мртвих песника-
Skoči na: