ПОЕЗИЈА ПРЕ СВЕГА
Поштовани посетиоци форума ПОЕЗИЈА ПРЕ СВЕГА, слободно се укључите и објавите песме разних песника или сопствену поезију.

Упозоравамо да ће све злонамерне, псовачке и на било који начин непристојне и поруке увредљивог садржаја бити обрисане.

Уредништво форума.

ПОЕЗИЈА ПРЕ СВЕГА

Поезија као начин живота. Поезија као храна за душу. Поезија и само поезија. Поезија свих песника света. Поезија коју ви пишете.
 
PrijemKalendarČesto Postavljana PitanjaTražiLista članovaKorisničke grupeRegistruj sePristupi
Traži
 
 

Rezultati od :
 
Rechercher Napredna potraga
Ključne reči
Zadnje teme
» Споменка Денда Хамовић
Pon 25 Apr 2016 - 19:50 od VeraNada

» Рајица Марковић
Sre 20 Jan 2016 - 23:07 od Рајица Марковић

» Јелена Глишић
Sub 25 Apr 2015 - 23:48 od poetry

» Јелена Глишић
Sub 25 Apr 2015 - 23:31 od Jelena

» Владимир Златић
Sre 22 Apr 2015 - 22:55 od poetry

» Драгутин Тадијановић
Sre 22 Apr 2015 - 13:14 od poetry

» Божидар Шкобић
Uto 21 Apr 2015 - 23:01 od Ugi

» Крстивоје Илић
Uto 14 Apr 2015 - 17:35 od poetry

» Број 11 у ПДФ
Pon 17 Nov 2014 - 17:27 od poetry

Oktobar 2017
PonUtoSreČetPetSubNed
      1
2345678
9101112131415
16171819202122
23242526272829
3031     
KalendarKalendar
Affiliates
free forum


Delite | 
 

 Перо Зубац

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
poetry
Admin
avatar

Broj poruka : 180
Datum upisa : 05.03.2013
Godina : 57

PočaljiNaslov: Перо Зубац   Uto 5 Mar 2013 - 22:44

МОСТАРСКЕ КИШЕ

У Мостару сам волео неку Светлану jедне jесени,
jао кад бих знао са ким сада спава,
не би jоj глава, не би jоj глава,
jао кад бих знао ко jе сада љуби,
не би му зуби, не би му зуби,
jао кад бих знао ко то у мени бере каjсиjе
jош недозреле.

Говорио сам jоj ти си дериште, ти си балавица,
све сам jоj говорио.
И плакала jе на моjе руке, на моjе речи,
говорио сам jоj ти си анђео, ти си ђаво,
тело ти здраво што се правиш светица,
а падале су сву ноћ неке модре кише
над Мостаром.

Ниjе било сунца, ниjе било птица, ничег ниjе било.
Питала ме jе имам ли брата, шта студирам,
jесам ли Хрват, волим ли Рилкеа,
све ме jе питала.
Питала ме jе да ли бих могао са сваком тако
сачуваj Боже,
да ли jе волим, тихо jе питала,
а падале су над Мостаром неке модре кише,
она jе била раскошно бела у собноj тмини
ал' ниjе хтела то да чини,
ниjе хтела ил' ниjе смела,
враг би jоj знао.

Jесен jе, та мртва jесен на окнима
њене очи птица, њена бедра срна,
имала jе младеж, младеж jе имала,
не смем да кажем,
имала jе младеж, мали љубичаст,
или ми се чини.
Питала ме jе да ли сам Хрват, имам ли девоjку,
волим ли Рилкеа — све ме jе питала,
а на окну су ко божићни звончићи мога детињства
звониле капи
и ноћна песма текла тихано низ Доњу Махалу,
Еj, Сулеjмана отхранила маjка.

Она jе прострла своjе године по паркету.
Њене су усне биле пуне као зреле брескве,
њене су доjке биле топле ко мали псићи.
Говорио сам jоj да jе глупава, да се прави важна,
Светлана, Светлана, знаш ли ти да jе атомски век,
Де Гол, Гагарин и коjештариjе,
све сам Jоj говорио,
она jе плакала, она jе плакала.

Водио сам jе по Куjунџилуку, по ашчиницама,
свуда сам jе водио,
у пећине jе скривао, на чардак jе носио,
под мостовима се играли жмурке, Неретва ждребица,
под старим мостом Црњанског jоj говорио,
што jе диван, шапутала jе, што jе диван.

Колена jоj цртао у влажном песку,
смеjала се тако ведро, тако невино,
ко први љиљани,
у џамиjе jе водио, Карађоз-бег мртав, премртав
под тешким турбетом;
на гроб Шантићев цвеће jе однела,
мало плакала, као и све жене,
свуда сам jе водио.

Сада jе ово лето, сад сам сасвим други,
пишем неке песме,
у jедном листу пола ступца за Перу Зупца
и ништа више,
а падале су сву ноћ над Мостаром неке
модре кише,
она jе била раскошно бела у собноj тмини
ал' ниjе хтела то да чини,
ниjе хтела, ил' ниjе смела,
враг би jоj знао.

Ни оно небо, ни оно облачjе, ни оне кровове,
бледуњаво сунце — изгладнелог дечака над Мостаром
не умем заборавити,
ни њену косу, њен мали jезик као jагоду,
њен смех што jе умео заболети као клетва;
ону молитву у капели на Биjелом Брегу,
Бог jе велики, говорила jе, надживеће нас;
ни оне тешке, модре кише,
о jесен бесплодна, њена jесен...

Говорила jе о филмовима, о Џемсу Дину,
све jе говорила,
мало тужно, мало плачљиво о Карењини;
говорила jе Клаjд Грифитс не би умео ни
мрава згазити,
смеjао сам се — он jе убица, ти си дете;
ни оне улице, оне продавце последњег издања
"Ослобођења", ни оно грожђе полусвело
у излозима не умем заборавити,
ону бесплодну горку jесен над
Мостаром,
оне кише,
љубила ме jе по целе ноћи, грлила ме
и ништа више, маjке ми,
ништа друго нисмо.

После су опет била лета, после су опет биле кише,
jедно jедино мало писмо из Љубљане,
откуда тамо,
ни оно лишће по тротоарима, ни оне дане,
jа више не могу, jа више не умем
избрисати.

Пише ми, пита ме шта радим, како живим,
имам ли девоjку,
да ли икад помислим на њу, на ону jесен,
на оне кише,
она jе и сад, каже, иста, куне се Богом
потпуно иста,
да jоj веруjем, да се смеjем
давно сам, давно, проклео Христа
а и до ње ми баш ниjе стало,
клела се, не клела,
мора се тако, не вреде лажи.

Говорио сам jоj о Љермонтову, о Шагалу,
све сам jоj говорио,
вукла jе са собом неку стару Цваjгову књигу,
читала поподне,
у коси jоj било запретано лето, жутило сунца,
мало мора,
прве jоj ноћи и кожа била помало слана,
рибе заспале у њеноj крви;
смеjали смо се дечацима што скачу
с моста за цигарете,
смеjали се jер ниjе лето, а они скачу — баш су деца,
говорила jе: могу умрети, могу добити упалу плућа...

Онда су долазиле њене ћутње, дуге, предуге,
могао сам слободно мислити о свему,
разбистрити Спинозу,
сате и сате могао сам комотно гледати
друге,
бацати облутке доле, низ стење,
могао сам сасвим отићи некуд, отићи далеко,
могао сам умрети онако сам у њеном крилу,
самљи од свиjу,
могао сам се претворити у птицу, у воду,
у стену,
све сам могао...

Прсте jе имала дугачке, крхке, бескрвне а хитре,
играли смо се буба-мара и скривалице,
Светлана изађи, ето те под стеном,
нисам ваљда ћорав,
нисам jа блесав, хаjде, шта се каниш,
добићеш батине;
кад jе она тражила — могао сам побећи
у саму реку — нашла би ме,
намирише ме, каже, одмах,
позна ме добро.
Нисам jоj никад веровао,
ваљда jе стално ћурила кроз прсте.
Волела jе кестење, купили смо га по Рондоу,
носила га у собу, вешала о кончиће,
волела jе руже, оне jесење, jа сам jоj доносио,
кад свену стављала их jе у неку кутиjу.

Питао сам jе шта мисли о овом свету,
веруjе ли у комунизам, да ли би се мењала
за Наташу Ростову, свашта сам jе питао,
понекад глупо, знам jа то и те како;
питао сам jе да ли би волела малог сина,
рецимо плавог,
скакала jе од усхићења — хоће, хоће,
а онда, наjедном, падала jе у неке туге
ко мртво воће:
не сме и не сме, види ти њега, као да jе она
пала с Jупитера,
ко jе то, рецимо, Зубац Пера, па да баш он
а не неко други,
таман посла, као да jе он у наjмању руку
Брандо или такви.

Говорио сам jоj ти си глупа, ти си паметна,
ти си ђаво, ти си анђео,
све сам jоj говорио.
Ништа ми ниjе веровала.
Ви сте мушкарци рођени лажови,
ви сте хуље,
свашта jе говорила.
А падале су над Мостаром неке модре кише...

Стварно сам волео ту Светлану
jедне jесени,
jао, кад бих знао са ким сада спава,
не би му глава, не би му глава,
jао, кад бих знао ко jе сада љуби,
не би му зуби, не би му зуби,
jао, кад бих знао ко то у мени
бере каjсиjе, jош недозреле.

1965.

Перо Зубац


Poslednji put izmenio poetry dana Sre 6 Mar 2013 - 15:58, izmenio ukupno 3 puta
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://www.poezijasustine.rs/
poetry
Admin
avatar

Broj poruka : 180
Datum upisa : 05.03.2013
Godina : 57

PočaljiNaslov: Re: Перо Зубац   Uto 5 Mar 2013 - 22:55

КАД ДОЂЕ ЧАС

Кад дође час, Боже, да се одметнем,
на другу обалу, међу своје,
помози, на час, бар, да сретнем
све оне што се сусрета боје;

шта ћу им рећи, шта прећутати,
каква ће вест од мене да се сазна,
да ли им долазим да се вратим
или као опомена и као казна?

Кад куцне ура да се крене,
у непостојање, у душа врт,
учини ко да је дошла по мене
Ленка Дунђерска а не смрт…

Перо Зубац


Poslednji izmenio poetry dana Sre 6 Mar 2013 - 15:55, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://www.poezijasustine.rs/
poetry
Admin
avatar

Broj poruka : 180
Datum upisa : 05.03.2013
Godina : 57

PočaljiNaslov: Re: Перо Зубац   Uto 5 Mar 2013 - 23:01

РЕЦИМО ДА

Рецимо да је отишла из града
у непредвидиву вечер
и да су јој замели пути.

Рецимо да су боје којима сам
је сликао биле несталне
и да су изчилиле са коже.

Рецимо да је одлучила да је
не препознају моје зене,
да има срце невидиво.
Само да није мртва,
само да дише.

Тачка на крају приче мала је
као срце.

Стављена је лаким потезом,
али још пулсира,
још се отима светлу.

Перо Зубац


Poslednji izmenio poetry dana Sre 6 Mar 2013 - 15:55, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://www.poezijasustine.rs/
poetry
Admin
avatar

Broj poruka : 180
Datum upisa : 05.03.2013
Godina : 57

PočaljiNaslov: Re: Перо Зубац   Uto 5 Mar 2013 - 23:05

СПИРАМ ТЕ СА КОЖЕ

Спирам те са коже,
Са минулих лета,
Мирис хладног лимуна,
Зелен мартовски прхут,

Искашљавам те,
Талог испод језика,
Врео шљунак у крви,
Љустим те са ноката
Оштрим ножем кајачем
Нема те, нема те,
Нема те.

Речи те се одричу и
у лаж ме ушушкују,
Ниси постојала
сем у песмама, ниси
постојала ни толико
да би се помирили
са ишчезнућем,

Истресам те из џепова
старих кошуља,
Стружем те оком
са фотографија
Стресам те са косе,
Давни просиначки снег,

Проклињем песме
у којима станујеш,
једеш, спаваш, умиваш се,
Све бих ти опростио
само да те има,
Да има крви у теби.

Срце од најфинијег дрвета
извајао бих и под ребра
ти га сакрио,
Море бих ти у сан
доносио.

Ветрови би ти били покорни,
Кишама бих те успављивао,
Само да те има
имало изван речи,
Само да постојиш.

Како ћеш и ову
Молитву читати
Ако те нема
Ако упорно тврдиш
Да те нема,
Да сам те
измислио.

Перо Зубац
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://www.poezijasustine.rs/
Vuk Vuchko

avatar

Broj poruka : 83
Datum upisa : 06.03.2013
Godina : 48

PočaljiNaslov: Re: Перо Зубац   Uto 12 Mar 2013 - 18:11

О СМРТИ

Обичне смрти и херојске смрти
и песничке смрти од омче и метка,
нек те не збуњују, земља се врти,
смрт је, у ствари, живот испочетка.

Неко ће други, незнан и драг,
још лепше песме да ти пише.
За сваким од нас остане траг,
травка над главом кроз коју дише.

Можда смо били птица над морем,
у Подмосковљу бреза танушна.
Можда ћемо бити чемпрес међ борјем.
Живот је велик! Смрт је мајушна!


Перо Зубац
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Vuk Vuchko

avatar

Broj poruka : 83
Datum upisa : 06.03.2013
Godina : 48

PočaljiNaslov: Re: Перо Зубац   Uto 12 Mar 2013 - 18:13

НЕ БИРА СЕ ЉУБАВ

Не бира се љубав
као ни смрт.

Све је у књигама
дубоко под морем
записано.

Језиком незнаним нама,
небесним писменима.
Нити се одупрети можеш
нити прескочити дан.

Као што не можеш
туђи сан уснити
нити оком другим
видети.

Волео бих да ниси ти
она коју у овом часу
волим.


Перо Зубац


Poslednji izmenio Vuk Vuchko dana Uto 12 Mar 2013 - 18:17, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Vuk Vuchko

avatar

Broj poruka : 83
Datum upisa : 06.03.2013
Godina : 48

PočaljiNaslov: Re: Перо Зубац   Uto 12 Mar 2013 - 18:17

ДОК САМ ТЕ ИМАО

језик сам птица разазнавао
и тајне птичије одгонетао
биљке сам разумео, и у ноћима
преписивао разговор трава

толике сам песме исписао
преписујући рукопис ветра
уз море, у ноћи, у планини
толике невољнике саслушати умео

и чинити им мале радости
без напора, без себичности имало
толике сам доброте и племенитости
умео у друге уткати

а да и превећ остане у мени
сан сам с радошћу на очи наносио
и буђењу се као дрвеће радовао
док сам те имао…


Перо Зубац
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Перо Зубац   

Nazad na vrh Ići dole
 
Перо Зубац
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
ПОЕЗИЈА ПРЕ СВЕГА :: Песници нашег времена-
Skoči na: